ŠTA SE STVARNO DOGADJA U IRAKU?

Piše: Ivona Živković

O tome što se dogadja u Iraku saznajemo letimično samo iz agencijskih vesti koje se rutinski puštaju u našim medijiama.
Naših ratnih izveštača tamo nema kao da nikoga ovde ne zanima šta se u Iraku dogadja. A bilo nam je neshvatljivo dok smo i sami bili žrtve NATO agresije kako istina o Srbiji i stradanju srpskog naroda (na Kosmetu, u Krajni, u Bosni) teško prodire u svetsku javnost. Evo, sada smi mi ta nezainteresovana javnost koju domaći mediji okupiraju medjupartijskim podelama i njihovim tobožnjim žučnim svadjama, dok se državna televizija orijentisala pretežno na razbibrigu sa kvizovima, svadbama i pevanjem.
Da li nam je Irak, nekada veoma prijateljska zemlja, daleko?
Geografski možda, ali mnoga saznanja o brutalnom ratu koji se tamo vodi veoma bi bila korisna za domaće političare i analitičare, jer čitava situacija neodoljivo podseća na ono što se dešavalo u Jugoslaviji za vreme i nakon raspada SFRJ i NATO bombardovanja. Mehanizam po kojem se NATO zločin priprema i sprovodi uz pomoć beskrupuloznih medijskih dezinformacija i manipulacija, veštački generisanog nasilja, finansiranja militantnih paravojnih formacija i političkih, etničkih, verskih podela i tenzija, i te kako bi nam mnoge zagonetke, o onome što i sada doživljavavamo, objasnio. Osim ako se neko u današnjoj srpskoj vladi ne plaši istine.
O dogadjanjima u Iraku može se zaključiti i ako se prikupe i uporede informacije globalističkih medija i nezavisnih iračkih i stranih analitičara koji ovu zemlju poznaju.
REŽIRANO NASILJE
Tako se vidi da je u izveštavanju skoro svih svetskih medija konstantno prisutno stanje opšteg nasilja i haosa, gde su žrtve uglavnom irački civili, a manje američki vojnici. Posebno su naglašana kidnapovanja talaca civlia, ucene, napadi fanatičnih bombaša samoubica na javnim mestima okupljanja i veliki broj žrtava civila, koji njima očito, ništa ne znače. Sve ove akcije stavljju se na teret snagama koje se jednostavno nazivaju "pobunjenicima", protiv legalno izabrane (uz pomoć Amerike) iračke vlade.
To treba u očima javnog mnjenja Amerike i Velike Britanije, kao i čitavog sveta da stvori sliku Iraka koji je pogodan za razvoj terorizma , te je prisustvo NATO trupa tamo i dalje neophodno kako bi se zaveo red i sprečila dalja eskalacija nasilja.
Evo, kako situaciju vidi Gali Hasan nezavisni novinar, u svom autorskom tekstu za "Globalresearch" Internet sajt. Po njemu, posebno se kao nasilnička organizacija, u globalnim američkim medijima, prikazuje irački Pokret Otpora, koji sačinjavaju i pripadnici bivše Sadamove Republikanske garde, a koji se suštinski bore protiv NATO okupatora, kao i marionetske vlade na čelu sa Ibrahimom al Džafarijem.
Njihova borba, medjutim, tretira se u globalnim medijima kao "grupa religioznih fanatika" potpomognuta stranim plaćeničkim trupama, izolovana i neprihvaćena od većine Iračana. To treba Amerikancima da da legitimitet u njihovim nastojanjima da odbrane pravo iračkih gradjana na slobodu i suverenost. Tako se pomoću medija stvara okvir kojim se Američke trupe zapravo očajnički pozivaju da ovaj red i mir uspostave ili bar pomognu iračkoj vladi, spremnoj da to sprovede.
Medjutim, po Gali Hasanu, ono što danas čine NATO okupacione trupe u Iraku upravo je rasplamasavanje nemira i stvaranje haotične i nasilničke atmosfere, u kojoj se gradjani dovode u zabludu i istovremeno zastrašuju terorom, a koji upravo oni podstiču i tajno finansiraju. Tako je iračka vlast stavljena u poziciju da bude nemoćna da se suprotstavi grupama islamskih fundamentalista i terorista.
Te, od Amerike sponzorisane i obučene, "militantne grupe" i "eskadroni smrti" su: Kurdska "Pešmerga" čiji su lideri podržavali američku invaziju i okupaciju; "Badr Brigade", trenirane u Iranu; Naoružano krilo "Vrhovnog veća islamske revolucije" u Iraku, koje predvodi Ibrahim al Džafari; Militantne grupe Ahmeda Čalabija i Ijada Alavija.
Čalabi, inače, nikada nije živeo u Iraku pre invazije, a izjavio je da želi da podigne Irak iz blata i izgradi novi Irak (!)
Poslednje tri grupe ušle su u Irak upavo uz potporu američkih tenkova, bez validnih iračkih dokumenata.
Tu je i Al-Kaidin čovek, Abu Musa al Zarkavi, misteriozna pojava, koja se sticajem oklolonosti uvek nadje na ratnim područijima gde Amerikanci uvode "demokratiju i mir". Za njega su Amerikanci ovog puta raspisali i nagradu od 25 miliona dolara tvrdeći da je on glavni kidnaper i odrubljivač glava uhvaćenim taocima.

ŽRTVE PRIKAZATI KAO ZLOČINCE
Kurdske grupe najlojalnije su okupatorskim snagama, od kojih dobijaju novac i oružje, tvrdi Hasan, i zajedno sa njima najodgovornije za najveći broj zločina u iračkim selima i gradovima.
Zajedno sa njima je i izraelski Mosad sa svojim agentima koji su sistematski vršili likvidaciju hiljada istaknutih iračkih intelektualaca, akademika, naučnika, političara i verskih vodja. Takodje, učestvovali su u razaranju Faludže koja je za medije opisana kao "Juriš na Faludžu". Grad je potpuno uništen i Iračanima je tamo pristup zabranjen. Ni drugi gradovi nisu poštedjeni namernih destrukcija.
Ove zločine Amerikanci nikada nisu istražili i niko zbog ovoga nije uhapšen.
Po izveštajima egipatskog "Al- Ahrama" izraelski Mosad je planirao i izveo najveći broj terorističkih operacija u Iraku, regrutujući peko 2.000 svojih plaćenika pred izbijanje rata poslavši ih u razne iračke gradove, kako bi potpomagali okupaciju.
Namera im je od početka bila da kompromituju svaki oslobodilački irački pokret i u samom iračkom narodu prikažu kako su zapravo oni (verni Sadamu Huseinu) izvšioci nejvećeg terora prema sopstvenim gradjanima.
Tako je i većina izveštaja globalnih medija o Iračkom Pokretu Otpora u usmeren na aktivnosti praktično fantomskih grupa koje su finansirane i podržane upravo od SAD, kao što je iračko krilo Al Kaide, na čelu sa Al Zarkavijem. Oni se predstavljaju "radikalnim islamistima" i "bombašima samoubicama". Ipak, i pored medijske pažnje njihove aktivnosti u Iraku nisu tako izražene, tvdi Hasan.
U ove medijski aranžirane predstave uključena su i navodna i stvarna mučenja talaca - stranih novinara, humanitaraca, civila, saslušanja pred kamerama i ritualno odsecanje glave. Sve u cilju dezinformacija i širenja straha.
Obeshrabrivanja i moralno slamanje Iračana spremnih na otpor Amerinakcima pokušano je i sa tobžnjim hvatanjem predsednika Sadama Huseina, koji je spektakularno pred kamerama izvučen iz jedne rupe u zemlji, u blizini svog rodnog grada Tikrita i pokazan čitavom svetu kao jadni i bedni oronuli starac od svih napušten i izdan. "Uhvaćeni tiranin" brzo je sklonjen na nepoznato mesto gde navodno čeka "fer i demokratsko" sudjenje. Ovog "Sadama" ni jedan novinar nije mogao da snimi, učinila je to samo odabrana novinarka Kristijan Amanmpur, ratna perjanica CNN -a, nama dobro poznata po svojim lažima o sukobima u Bosni i Krajni, koja je jedina dobila to ekskluzivno pravo.
Pažljivom oku svakog forenzičara, medjutim, nije promaklo da se zubi uhvaćenog Sadama i onog pravog mnogo razlikuju. A po zubima se vrši svaka identifikacija. Ostale nelogčne detalje nije potrebno navoditi, a ima ih mnogo, počev od brade koju Sadam nikada nije nosio.
Pojavljivanje video snimka, ali bez tona, sa prošlonedeljnog saslušanja Sadama Huseina (13.juna), a koji je naprasno opet pustio bradu, koju je nakon hvatanja obrijao, još više potvrdjuje tezu da to nije on.
Kako je u medjuvremenu otpor u Iraku postajao sve jači, tabloid "Sun", čiji je vlasnik globalista Rupert Mardok, pokušao je da objavljivanjem kompromitujućih foografija iz zatvora "uhvaćenog" Sadama Huseina u gaćama, masimalno i ponizi.
Ali, nije mnogo pomoglo i irački Pokret Otpora je izgleda sve jači i ima sve više pristalica u narodu. Njegove snage ne sačinjavaju "bombaši samoubice", kako to prenose mediji, jer se na mestima njihovih napada na američke snage jasno vide ogromni krateri u zemlji. To znači da se radi o daleko jačem oružju, pre svega o minobacačima. Sa tim oružjem i veoma organizovanim akcijama, koje izvode obučeni pripadnici bivše Republikanske garde Sadama Huseina, uništavaju se i helikopteri, avioni i oklopna vozila koja NATO vojnike sve teže snabdevaju hranom, municijom i gorivom.
Iako globalni mediji uglavnom prikazuju i objavljuju informacije o njihovim napadima kada su žrtve civili, po izveštajima Centra za starteške i internacionalne studije kaže se da je 77% napada Pokreta Otpora bilo usmereno na američke vojnike i njihove koalicione snage, a samo 4.2 posto napada je izvedeno u civilnim obalstima.
MRTVI I SLUDJENI
Sa druge strane, američki voinici su sve više mrtvi i sludjeni.
Koliko je atmosfera u Iraku napeta govori izveštaj novinara Kena Dilana (Knight Ridder): "Tokom čitavog dana američki vojnici drže uperene puške na iračke civile. Sakrivani u zasedama oni uništavaju svako vozilo koje nabasa u blizinu njihovog skrovišta. Uvek su na oprezu zbog mogućih automobila bombi, pa odmah demoliraju sva sumnjivo zaustavljena vozila duž puta, a putnike detaljno pretresaju".
Ogromno je i nasilje koje je NATO okupacija pokrenula (Vicious Circle): "Svakodnevne strane patrole su konstantne i ima ih 12 000 nedeljno; puntkovi za pregled vozila, koji je često nasilan, su opšte prisutni. Broj izvršenih oružanih napada je od maja 2003. godine iznosio 8000; hapšenja, privodjenja i proganjanja gradjana koji se okupacji protive je 80 000".
Ovo ima za posledicu da je otpor iračkih gradjana sve veći i to kod većine i šitske i sunitske poulacije. Ljudi jednostavno više nemaju gde da odstupe i prinudjeni su na otpor.
Iračka marionetska vlada sada planira da uposli čak 40 000 policajaca i vojnika koji bi napravili pojas oko Bagdada sa preko 675 kontrolnih punktova. U tu svrhu oni će imati platu koja je tri puta veća od prosečne iračke plate i iznosiće 300 amerčkih dolara.
Što se tiče mrtvih američkih vojnika, zvanična brojka je 28. maja 2005. iznosila 1.747. To je izjavio sam predsednik Buš. A samo od 2. do 28. maja poginulo je 84. Od tada skoro svakog dana po neki američki vojnik je bio ubijen.
Po informacijama do kojih su došli neki nezavisni analitičari, broj mrtvih prešao je 7. 000, a neki pominju i 9000. Oko 5000 je dezertiralo, najviše u Irsku, Kanadu i druge evropske zemlje, za koje veruju da neće saradjivati sa vlastima SAD na njihovom izručivanju.
Sve je veći i broj zarobljenih vojnika, pa se na fotografijama i video snimcima, koje Irački Pokret Otpora uspeva da pusti u javnost, vidi da su to mahom mladići i devojke od 20 do 25 godina, potpuno zastrašeni.
Ipak, ono što zabrinjava američku vojnu komandu je problem koji se u vojnom žargonu pominje kao "frejdžing", ili psihološko "pucanje". To su zapravo ubistva koja u nastupu besa ili očanjanja vojnici izvršavaju nad svojim neposredno pretpostavljenim oficirima.
Ovaj sindrom za američki vojsku nije nepoznat, jer je identifikovan još u vijetnamskom ratu i bio je odlučujući razlog za odluku SAD da se iz Vijetnama povuče. Sada se ovaj sindrom, po ocenama stručnjaka, možda ponovo pojavio u Iraku.
Američka vojska ima veliki problem i u regrutaciji vojnika, pa u Irak stižu vojnici narkomani, i psihički nestabilni i problematični pojedinci. Pentagon je, medjutim, izričito zabranio starešinama da ih vraćaju natrag.
Po poslednjim nezvaničnim procenama od 158 000 vojnika dovezenih u Irak od početka invazije, 26 000 je dezertiralo ili je ubijeno ili ranjeno. Veliki je i broj samoubistava i hospitalizacija zbog prekomernog uzimanja droge.
Ali, najveći problem za Amerikance već sada je kako se iz ovog zločinačkog rata izvući. Donald Ramsfeld, medjutim, tvrdi da nema povlačenje američke armije još nekoliko godina.

Objavljeno, juna 2005., "Ogledalo"